Delo velikog umetnika kome je mesto na velikom Berlinalu
Ima jedna scena u filmu „Jesen u mojoj ulici“ kada Boris Isaković komentariše brzo odrastanje glavnih junaka rečima – baš ste se promenili! Promaja (Filip Đurić) i Kuče (Nikola Spasojević) brzo odgovaraju – pa nisi ni ti ostao isti. Nisam, kratak je Isaković, a zatim sledi gorak, iskren i vrlo zarazan smeh čoveka koji se pomirio sa svojim porazom. Upravo na ljudima koji su ostali ispod talasa tranzicione plime, koja nikako da se povuče, reditelj Miloš Pušić će zadržati svoj autorski fokus.
Bez obzira na to da li je reč o dvadesetogodišnjacima koji žele da odu na more ili o momku koji želi da proda svoju dedovinu i pobegne u Švajcarsku (Odumiranje, 2013) u filmovima Miloša Pušića životne drame glavnih junaka odvijaju se između hroničnog nedostatka perspektive i viška alkohola, nasilja i depresije. Da, to su ljudi koji su ostali nesnađeni i poraženi ali koji ne odustaju jer tranzicija, makar ona bila ovako blatnjava, pijana i krvava, ne može pobediti lepotu života.
Miloš ima talenat da ispriča direktnu i emocijama nabijenu priču koja, u kombinaciji sa karakterističnom vizuelnom estetikom (snimatelj Aleksandar Ramadanović, scenarista Dušan Spasojević i Ivan Knežević, montažer i koscenarista), na momente briše granice između igranog i dokumentarnog. Baš takav pristup scenu u filmu „Odumiranje“ kada Straja (opet maestralni Boris Isaković) udara kravu, koja se stvarno porađa, čini posebno snažnom i metaforičnom.
Međutim, u svom novom filmu „Heroji radničke klase“ Miloš pravi autorski iskorak dalje. Da, Jasna Đuričić (koja glumi u svim njegovim dugometražnim igranim filmovima) ponovo je uspela da izgradi upečatljiv lik koji nas odlučno vodi sa jednog na drugi kraj narativne litice. Da, portreti obespravljenih građevinskih radnika dodatno su obogatili filmsku galeriju tranzicionih gubitnika i marginalaca ali…. „Heroji radničke klase“ nije značajan zbog maestralne glume Jasne Đuričić niti jer je još jednom konstatovana realnost u kojoj živimo, već zbog hrabrog i društveno angažovanog rediteljskog stava. Odabrati pravu stranu, stranu onih koji se bore za bolje svih jeste univerzalna poruka koja je ne samo razumljiva već i preko potrebna svima i svuda. Od Novog Sada pa do bilo koje tačke na planeti. Nažalost, živimo u zemlji (da stvar bude gora, i u drugim zemljama – Mađarska, Poljska, Rusija, Turska,… sve je teže raditi na ovaj način) u kojoj je najveća vrednost filma postala i njegov najveći problem. Punih deset godina trebalo je da se film u potpunosti realizuje. Iako je relativno brzo snimljen, novac za postprodukciju čekao se dugo i bilo je trenutaka kada se, kako sam Pušić kaže, sve dovodilo u pitanje.
Grad Novi Sad, koji se već nekoliko godina tako neumesno i neuko šepuri titulom Evropske prestonice kulture, odbio je da film finansijski podrži. Da li su se pojedini gradski čelnici prepoznali u priči? Iako je Filmski centar Srbije podržao produkciju filma, oko same postprodukcije je bilo kolebanja. Na momente, sve je izgledalo kao u filmu „Moj jutarnji smeh“ reditelja Marka Đorđevića, koji je Miloš Pušić producirao, kada gledamo u zatvorena vrata i čekamo da li će se glavni protagonista vratiti ili ne? Ipak, vrata se konačno otvaraju! Prvo je Filmski centar Srbije odobrio sredstva a zatim je, početkom 2022. objavljena vest da će svetska premijera biti na 72. filmskom festivalu u Berlinu. Domaći mediji izveštavaju kako se u okviru prestižnog programa „Panorama“ prikazuju autorska ostvarenja sa kontroverznom tematikom, inovativnom estetikom ali i beskompromisnim autorskim stavom. Baš onako kako je to uradio Miloš Pušić u „Herojima radničke klase“. Delo velikog umetnika kome jeste mesto na velikom festivalu.
Miloš Pušić je rođen 1980. godine u Senti. Diplomirao je režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na kojoj je sada i zaposlen u zvanju docenta, a publika ga poznaje po kratkom igranom filmu „Uspavanka za dečaka“, dugometražnim ostvarenjima „Jesen u mojoj ulici“ (nagrađen na Sinema sitiju, Sarajevo film festivalu), i „Odumiranje“ (prikazan na festvalima u Karlovim Varima, Atini, Solunu, Argentini…, nagrađen u Kotbusu), dok je kao producent potpisao nagrađivani film „Moj jutarnji smeh“ (2019) Marka Đorđevića.
Dragan Gmizić (VOICE, foto: N1)
